Posveta Mirjane Dimitrijević-Radojević-Mimica (po tati, suprugu i mami) Ugu Matuliću i svima onima kojima je Kamena Klupa ikada ista značila... u svezi donošenja odluke gradskog poglavarstva Grada Omiša o rušenju Kamene Klupe...

Dragi moj Ugo,

Postoji jedan čudesan miris... To je miris reke koja se uliva u more.

Meni je tu, na tom mestu, gde čelično zelena voda postaje modro plava, uvek mirisalo na početak. Kao na mesto odakle se kreće u svet i kao mesto kome ipak moraš da se vratiš. Kad tad. Kao na početak kruga.

Mirjana Dimitrijević pokraj Kamene Klupe, 1966.

Ti znaš... to mesto je samo malo više tvoje nego moje zbog toga što se ja tamo nisam rodila. Ali zar nismo odande gde nam u stvari stanuje duša. I eto, moja duša je sad tamo, sreće se sa tvojom, dok ja sedim ovde a ti tamo. Ili obratno?

Sinoć, dok smo pričali, sedeli smo u stvari na Kamenoj Klupi dok je Brač krao sunce a prilazila nam još jedna mirišljava noć. I da... da neko ne pomisli... ovo nije ljubavno pismo upućeno tebi. Ovo je ljubavno pismo upućeno mestu moje duše, kao što rekoh.

Nenad Dobrota-Tenja na Kamenoj Klupi, 1980-ih

Još nisam hodala kad su me prvi put doveli u Omiš i tada se, najverovatnije, u mene uvukao taj miris koji ne mogu da zaboravim. Na trenutke, dok hodam po ovom gradu, koji je tako daleko, osetim taj miris. Da mogu da hodam žmureći, , žmurila bih pa samo miris da me vodi.

Kažu da sam prvo proplivala pa prohodala. Držali su me za ruku dok sam trapavo pravila prve korake po Kamenoj Klupi. Činila se tako dugačkom i mirisala je na boriće. Kasnije se tu sedelo, bile su neke gitare, neki dragi ljudi, jednom je tu Jakša pevao “Ostao sam sam na plaži...”, još to pamtim.

Jakša Matulić, jedna od legendi Kamene Klupe 1970-ih i 1980-ih

Sećaš se filma “Kišni čovek”? ("Rain man"). Dastin Hofman jednog trenutka kaže: “Ja sam obesknjižen”.

Pa eto, ja sam obesklupljena. Kako drugačije da objasnim. Kao da mi je neko napravio rez i sad gleda kako krvarim... Nisam mogla da odgledam sve one slike. Još manje da poverujem. Bilo je kao horor, kad pokriješ oči plašeći se neke strašne scene.

Dvi bačve od Jamatve na Mulu

U knjizi “Una” Momo Kapor kaže: “Čudim se ljudima koji prodaju vino, ne znam šta bi bolje mogli da kupe za te pare.”

Pa, šta će se postaviti na mestu naše Kamena Klupe? Šta bolje?

A ja se evo čudim ljudima koji su mogli to da urade. Ne shvatam kako ne znaju da i Kamen ume da priča treba samo prisloniti uho.

Porušena Kamena Klupa - "remek djelo" gradskog poglavarstva Grada Omiša

Koje je to ljude Omiš pustio da uđu i da urade nešto tako strašno? Da mu iščupaju srce? Hoće li ti ljudi reći da ga vole? Pa tako se ponašaju samo loši ljubavnici. Lažu da te vole sve do trenutka dok ih ne pustiš u sebe. Onda te razore.

Znaš li... 1648 godine je došla ekspedicija Tofan-paše da kazni Poljičane zbog učešća u oslobođenju. Mila Gojsalić se svečano odevena probila do njegovog šatora, zavela ga i digla u vazduh skladište municije. Ubila je sebe, pašu i mnoge njegove ljude.

Mile Gojsalić Ivana Meštrovića

Mnogo pre toga slično je uradilia i Judita spašavajući svoj narod A obe su spašavale ono što vole.

Jedino mi to pada na pamet kad pomislim na Kamenu Klupu. Da li je tako trebalo braniti?

I šta uopšte reći?

Tražeći tebe po mreži, nadjoh i tebe i TVOJ sajt. Mnogo toga što sam želela da vidim, nažalost i ono što nisam želela da vidim, što nisam ni sanjala.

www.almissa.com

I gledajući šta sve ima kod tebe nikako mi nije jasno samo jedno.

Kako to da TI nisi poglavar Omiša?

Kome treba da se obratim sa predlogom da “www.almissa.com” postane zvanični sajt grada?

Ljubim te.

Na Kamenoj Klupi sam iako je nema.

P.S. “...gledaju nemir beskrajne pučine i znaju da ona ne daje odgovor, da je ona samoj sebi krajnji cilj i sebi samoj odgovor. Zato određuju puteve po moru, grade luke na njegovom žalu i postavljaju vozni red brodova, oni veruju u zemlju i pošli su da je potraže. Oni puštaju u more velike brodove i unose smisao u besciljne pustinje.”

THOMAS WOLFE, "The web and the rock"

A ko ne zna da unese smisao u pustinju pravi pustinju tamo gde ima smisla. Rekla bih...