Da je komu poslušati bilo,
kako pjeva kneže Teovane
u Omišu, gradu bijelomu!
Lipo slaže ter junake kaže,

vitezove dužda mletačkoga
od Omiša grada bijeloga
žestokoga rata od Kandije,
malo posli Beča i Morije.

Svidoči mu krilo pozlaćeno
i kolajne od suhoga zlata,
koje mu je dužde darovao
za njegovo veliko junaštvo.

I za njime Kulišića Jurja,
i sokola od sinjega mora,
koji hvata šajke ormanice,
siče Turke, ni broja se ne zna.

Imadiše fuštu ormanicu
malo manju od galije tanke,
sva joj krma biše pozlaćena
i crljenom svilom pokrivena

Na njoj, pobre, zlatan fano biše,
koga druga fušta neimadiše:
za zlamenje silnoga junaka
taku slavu primi od Mletaka.

Bi đeneral od vojske hrvatske,
arbanaške i hercegovačke;
s njima Jure Turke razbijaše
i gradove mnoge uzimaše.

Pjeva junak trećega viteza
od kolina Nenadića kneza,
po imenu mađora Miloša,
ljutu zmiju od grada Omiša,

koji turske glave odsicaše,
u Kandiji kada vojevaše:
to svidoče njegove dukale
i kolajne od suhoga zlata.

Poslušajte, mladi krajišnici,
kako piva kneže Teovane!
Mejdandžiju od Omiša kaže,
po imenu Babulinkovića,

kako njemu bila knjiga dođe
od delije Vazlagić Alije
na početku rata od Kandije.
Ovako je Tomi besidio:

»Tužan bio, jadan se rodio!
Kako si se po gradu hvalio
prid gospodom od Omiša grada,
da ćeš Turke biti zaušnicam?

Ako jesi junak od poštenja,
izađi mi na mejdan junački
u nedilju, koja dođe prva,
pod Zakučje, di je mejdan stari.«

Kada Tomi bila knjiga dođe,
knjigu štije, a na nju se smije.
Vele njemu omiška gospoda:
»Koji aber bila knjiga kaže?«

Odgovara Babulin vojvoda:
»Evo mene zove poturica,
po imenu Vazlagić Alija,
da mu idem na mejdan junački.«

Gospoda su njemu besidila:
»Ne od' tamo, Babulinkoviću!
Alija je silni mejdanždija
i do sad je mejdan odnosio,

a ti oto jesi ostario,
ostario i još oronuo:
izgubit ćeš glavu na mejdanu
i poštenje omiških junaka.«

Ali veli Babulin vojvoda:
»Ja ću poći, ako ću ne doći!
Čini mi se, omiška gospodo,
da mi srce nije ostarilo.«

Pak uzimlje sinka za divera
ter se vozi uz Cetinu hladnu.
Kad li junak pod Zakučje dođe,
ali Turčin po mejdanu šeta.

Za zdravlje se lipo upitaše,
pak odstupi jedan od drugoga
ter se svitlim mačim udariše.
Al' Babulin stari vitez biše,

u srce je Ture udario,
rusu mu je glavu odsikao
ter je nosi niz Cetinu hladnu
pak je meće gradu na bedeme

Još delija drugi mejdan kaže
od viteza Petra Bačeljića,
iz Omiša silnoga junaka,
podaleko u Buci kotorskoj.

Ide momče iz vojske careve
pak zavika iza svega glasa:
»Nije l' koga porodila majka
od sve vojske dužda mletačkoga,

da m' izađe na mejdan junački?«
To je čuo Bačeljiću Petre,
skočio se na noge viteške
pak izađe na mejdan junački.

S brijetkim se mačim udariše,
al' Bačeljić bolji junak biše:
Turčinu je glavu odsikao
ter je daje banu đeneralu,

a on njemu krilo i kolajnu.
I pravo je, jer je zadobio;
a na polju, di je mejdan bio,
vitezovi bor su usadili.

Za junaka lipu uspomenu
i njegovu sriću na mejdanu
bor zeleni i sad se nahodi
u viteškoj Buci od Kotora.

Ej delijo Marinović Ive,
od starine viteško kolino,
tvoja svitla od bedrice ćorda
turske se je napojila krvce

bojak bijuć rata od Morije
oko Graca u gornjem Primorju
i osvoji svu Neretvu mutnu
do Gabele, grada bijeloga.

Ter za tvoje veliko junaštvo
dužde tebi dade kavalirstvo,
svitlo krilo, od zlata kolajne.
Ej viteže, pokojna ti duša!

Soko biše Marinović Petre,
jer uhvati tursku ormanicu
u Levantu na sinjemu moru
vrime rata Beča bijeloga.

Svoje bile okrvavi ruke
sikuć mlade po đemiji Turke,
al' je i on tada pogibao
sikuć Turke na sinjemu moru.

Vitez biše Dešković Antune
ognjenoga rata od Morije,
đemiju je tursku osvojio
i sve Turke pod mač okrenuo.

Ne lažu mu duždeve dukale,
dvi kolajne i medalje zlatne,
koje su mu bile darovane
od našega dužda za junaštvo.

Pivaj, pobre, junačka je dika:
viteza ti kažem i vojnika,
po imenu Dešković Stipana,
od Omiša, bijeloga grada.

Pošteno je Stipe vojevao
prid junacim mladim krajišnicim,
svitlu sablju krvce napojio
velikoga rata od Morije.

Ne bijaše grada na krajini,
koga nije uzet pomogao:
to svidoči Korner đenerale
i dukale dužda mletačkoga.

Jedan biše Pavišiću Frane,
od vojnika mlađan kapetane,
gospodičić od Omiša grada,
kojino se Vulas zove sada.

Pomoga je Klis grad uzimati
i na Turke juriše činiti,
od grada je vrata otvorio
ter je bedem prvi osvojio.

Meće barjak gradu na bedeme
privedroga dužda mletačkoga;
iz grada ga stine udarahu,
al' mu smrtnih rana ne davahu.

Kada mlade isikoše Turke
nasrid Dicma više Klisa grada,
tu se nađe Pavišiću Frane
ter junačke odsicaše glave.

Koliko je dužde Mlečanine
osvojio bijelih gradova,
svakoga je uzet pomogao
i viteški vazda vojevao.

Drugi biše mladan kapetane
sin rođeni Pavišića Frane:
Julijan se imenom zoviše,
bolji junak od babajka biše.

Njemu biše dato za junaštvo
od krajine sinjske kolunelstvo;
prid junacim na vojsku iđaše,
često tursku krajinu robljaše.

Kad u Grabu isikoše Turke
krajišnici od Cetine ravne,
i on ruse glave odsicaše:
to svidoči Korner đenerale.

On pomože Novi osvojiti,
Sinj bijeli i druge gradove;
pod Novim ga rane dopadoše
bojak bijuć i grad uzimljući.

Ako li mi virovat nećete,
upitajte Korner đenerala:
kazat će vam đenerale bane,
što učini vitez Julijane.

Leti soko gradu Imotskomu,
po imenu Perinović Ive,
i opali varoš oko grada:
to se zgodi rata Malenoga.

Imotu je bilu opsidnuo
prija vojske dužda mletačkoga,
a kad dođe vojska principova
ter Imotu poče uzimati,

al' je Ive srca junačkoga,
rane zavi, a na juriš trče,
opošteni dužda mletačkoga
na uzeću grada Imotskoga.

Njemu bane za junaštvo daje
dvi kolajne od suhoga zlata,
jer ne biše bržega konjika
u Turčina ni u kaurina.

Biše vitez Biličiću Frane,
gospodičić od Omiša grada,
junački je puno vojevao
od mladosti do svoje starosti.

Vojvodstvo je na sablji dobio
vojujući, krvcu prolijući:
potvrđuju Franina junaštva
đenerala mnogih svidočanstva.

Veliko je pleme Zrinovića,
nije manje ni Despotovića,
glasovita od Omiša kneza,
od starine po izbor viteza.

Od njega se rodiše vojnici,
vojevode i brzi konjici:
pošteno su vazda vojevali,
vitezovi na oružju zvali.

Vicenco se jedan zovijaše,
u španjolskoj vojsci vojevaše;
za njegovo veliko junaštvo
kral j mu Filip dade kavalirstvo.

Gospodstvo je na sablji dobio,
vicekralj je u Indijam' bio:
to je slava hrvatskih vojvoda,
još i svega slavnoga naroda.

Oprostite, omiška gospodo,
kojino ste krilo principovo:
sve vas želim zvati po imenu,
al' bi pisma odveć duga bila.

A čuli ste, di Vlasi pivaju:
»Duga pisma nije nikom draga!«
Ako li ti ugodna ne bude,
čini bolje, široko je polje.

Ako budeš junak od starine,
koji pravi jezik posiduje,
bit će pisma draga i ugodna:
ako l' nisi, bit će ti nemila.